Počeo je godišnji odmor. Sad bi moja mama rekla: “Nemoj to javno objavljivati.” Ali, meni je počeo godišnji odmor, a ja nisam nikamo otišla!
Evo, sjedim na balkonu i pijem svoju prvu jutarnju kavu. Da. Želim taj osjećaj! Ne moram gledati na sat. Razmišljati koliko mi treba za tuširanje, a koliko za šminkanje. Ne moram gledati google maps i koji je najbrži put do posla, iako već znam.
Mogu uzeti knjigu i čitati bez grižnje savjesti.
Mogu si još malo odspavati, baš ako hoću.
Mogu sve, a ne moram ništa!
I sad si nekako razmišljam, zašto taj stav ne bih zadržala i nakon godišnjeg odmora?
Mogu sve, a ne moram ništa!
Ponavljat ću si to kao mantru. Možda mi dođe i do onih dijelova mozga, koji mi stalno kljuckaju da nešto moram. Ne moram!
Sve što radim, moj je izbor.
Jedino mi je žao što sam pišući post, popila do kraja svoju prvu jutarnju kavu.
